Vrednovanje sopstvenog rada

Novac je vreme

Stigosmo do novog neobičnog mozganja koje počinjemo pitanjima: 

  1. Kako procenjujemo sopstveni rad? 
  2. Koliko košta i čime se plaća? 
Ali pre nego da krenem da odgovaram na ova pitanja, želim da vam poželim:

Srećnu Novu! 😀

Primetio sam da ljudi ne umeju objektivno da procene vrednost sopstvenog rada kada biste ih pitali da to urade (pripadao sam ovoj grupi). Ovakva pitanja znaju da zbune sagovornika, navedu ga da zanemari svoj identitet i dȃ društveno prihvatljiv odgovor –  vrednost rada konvertovan u sumu novca. 

Međutim, novac sam po sebi ne može u potpunosti da kompenzuje izumrle nervne ćelije i istrošenu emocionalnu energiju ili bolje da kažem, ne može da uteši. Bez obzira na to, totalno mi je logično zašto se svi pogubimo kad nam neko na tanjir stavi ovo pitanje.

Krive su pare!

Novac postoji vekovima i kao osnovna skala za vrednovanje dobara duboko je ukorenjen u sistem modernog društva. Možda ste do sada i sami primetili da ova skala nije dobro izbaždarena. Primera radi, krpica nekog poznatog brenda ume da košta i po deset puta više od identične krpice iz robne kuće iako na etiketama i jedne i druge piše Made in China ili Thailand

Kada biste pitali ljude koji su svojim radom stvorili te dve krpice za njihovu vrednost, odgovor oba radnika bi verovatno bio približan i malo ispod cene krpice iz robne kuće. 

Ako vam lampica još uvek nije zasijala na primeru masovne proizvodnje, što je skroz razumno jer tu između redova ima dosta apstraktnog (što ne može da se obuhvati u jednom blogu), probaću da vam približim svoje misli kroz konkretniji primer.

Šta je sa pojedincima?

Jednostavnije je sa umetničkim delima. Hajde da zakoračimo u slikarstvo! 

Neka slika sa bezukusno razlivenim bojama bez ikakvog sklada može da bude procenjena na vrednost od milion dolara, dok se istovremeno prelepi pejzaži prodaju na ulici za po $50. Ko je više truda uložio u svoj proizvod? Ako je vaš odgovor "drugi umetnik", u pravu ste. Ali pravi odgovor je samo "umetnik", jer ovaj prvi je zapravo biznismen koji ne naplaćuje svoj rad, već potpis (baš kao poznati brend iz primera).

I to je OK. Poznati brend i slikar biznismen skupo naplaćuju svoje proizvode, to stoji. Ali time što su poznati rizikuju da budu meta političara, lobista i advokata koji ih čekaju da načine grešku, pa dobrim delom zarađenog novca održavaju svoju reputaciju i donekle obezbeđuju sebi dalje poslovanje. Slikar pejzaža (u daljem tekstu pejzaždžija) može da se odrekne ulične tezge i postane biznismen, ali samo ako to želi više od komfora anonimnosti. (Ovim samo skraćujem naziv zanimanja iz primera, ne rugam se nikome niti mi je to bila namera.)

Ništa nije crno i belo. Sve ima svoje prednosti i mane, samo je potrebno dobro iskalkulisati svaki naredni korak ukoliko idete odozdo prema vrhu. Ići uzbrdo, bukvalno ili u ovom slučaju na grafiku napretka, teže je od hodanja ravnicom. Iziskuje energiju i istrajnost (volju).

Zadovoljstvo tokom rada

Pejzaždžija ne prati tržište, izabrao je ono u čemu uživa i srećan je dok slika. Verovatno mu ne bi palo na pamet da pljuska random boje na platno, jer em ne uživa u tome, em zna da bi retko ko od prolaznika uopšte obratio pažnju na to, a kamoli kupio. On voli ono što radi i radi ono što voli – uživa u procesu, pa mu je teško da povisi cenu komada (jer kako neko može da naplati "uživanje"?). Prave umetnike boli uvo za novac, takva im je hemija mozga (duša).

Sa druge strane, slikar biznismen zna da će utrošiti abnormalno mnogo vremena ako naslika bilo šta smisleno (ne apstraktno) i usput narušiti svoj imidž, pa se strogo upravlja tržištem i svojom fokus grupom (sa dubokim džepovima). Rad mu verovatno nije mnogo zabavan, jer mora da napljuska stotinak komada besmislenosti da bi njegov savetnik odabrao jedan koji je spreman za aukciju. Međutim, ne može biti nesrećan u momentu kad mu legne milionče na račun. Tu možemo svi da se složimo!

Zašto baš umetnici kao primer?

Ove primere sam izabrao jer su umetnici kroz istoriju često živeli u siromaštvu, a njihov rad bio otkriven tek godinama nakon smrti. Možda su mogli da rade nešto profitabilno i napune želudac, ali bi um ostao gladan kreativnosti. Brojna njihova dela bi se estetski poklapala sa delima pejzaždžije, ali imajte na umu da umetnici u prošlosti nisu mogli da skoknu u prodavnicu po gotove boje i ostali pribor, nego su sve sami pravili. Danas je lakše.

Pretpostavljam da se većina današnjih pejzaždžija (koji su počeli iz hobija) pre ili kasnije odluči da se upusti u grafički dizajn ukoliko želi da naplati svoje veštine i kreativnost, a dobar deo njih i izgradi solidnu karijeru u IT-ju. Uživanje tokom rada nije uskraćeno, a pritom egzistencija je obezbeđena!

"Moja" definicija umetnika glasi – Umetnik je onaj ko ume.

Ako autor dela ume da probudi osećanje u meni kroz delo, to je za mene umetnost. Ja ne posećujem galerije i ne tragam za umetničkim delima. Kad naletim na nešto originalno, bila to scena iz filma ili neka skulptura (ili fotografija takve skulpture) koja šalje poruku pri određenom osvetljenju, uglu posmatranja ili vlažnosti vazduha, tada ne mogu da vratim donju vilicu u ležište i o tome mislim bar u narednih desetak minuta. 

Koliko vredi moj rad?

Ono što radim i kako radim definiše dobar deo moje ličnosti. Stavljam kvalitet ispred kvantiteta i smatram da bi svako ko se bavi kreativnim poslom trebalo da usvoji ovakav stav. Mnogo je svačega prisutno, a kvalitetnog je sve manje.

Rad vrednujem tako što stavim na vagu utrošeno i dobijeno. Ako se vaga nađe na sredini, to je OK; ako dobijeno bude teže od utrošenog, to je bonus!

Utrošeno: Rad (A = F × s), utrošeno vreme (t) i emocionalna energija (entuzijazam, posvećenost, odgovornost, lojalnost, mentalno zdravlje itd.).

Dobijeno: Znanje, dobijeno vreme (t*), novac i status.

Pojašnjenje

Gledajte ih kao promenljive. Znanje, novac i status kompenzuju utrošeni rad i utrošeno vreme, a znanje i dobijeno vreme (kvalitetan odmor) – emocionalnu energiju. Dobijeno vreme delom zavisi i od vas samih, pa morate da ga obezbedite u dovoljnoj meri, ali i kvalitetno provedete, kako ne biste klonuli na poslu. Recimo, ja koristim dobijeno vreme za čitanje, šetnju, gledanje filmova ili pisanje ovog bloga, sve zavisi od toga kako sam u momentu raspoložan.

Novac je najfleksibilnija varijabla ovde, jer ne zavisi od vremena, pa služi kao glavni kompenzator. Ljudi koji pokušaju da prevare vreme (koje je kontinualno i ne interesuje ga ništa osim puke entropije) tako što dobijeno vreme (t*) troše da bi brže stigli do željenog statusa i samim tim zaradili puno novca, to rade svesno ili nesvesno nauštrb svoje emocionalne energije (zdravlja prvenstveno).

Ne pokušavajte da prevarite vreme! Ne možete protiv entropije. Koji god da vam je cilj, idite ka njemu korak po korak, ne preskačite nivoe. Uživajte u procesu i kad dođete do cilja budite zahvalni sebi na očuvanom zdravlju mozga, jer je zapravo on taj koji ume da se raduje. 😉

0 Comments