Četiri načina argumentovanja iz mog ugla

Odavno nameravam da napišem ovaj tekst, ali nikako da stignem od obaveza. Ovaj blog, kao što ste verovatno primetili do sada, pišem za dušu. Kažem tako jer je prirodno, navikli smo na tu frazu. Međutim, u natprirodnost ne verujem, odmah da vam kažem. Neuronauka elegantno pokriva i pitanje "zašto verujemo?", tako da sam taj mindset tokom obrazovanja nekako prevazišao.

U nekom tekstu se pohvalim za dostignuće, kroz neki preporučim knjigu, opišem neku prirodnu pojavu i slično; dok u mnogim tekstovima, uključujući i pomenute, (sa zadovoljstvom) filozofiram.

Kroz život sam uspeo da prepoznam četiri obrazaca kojima se ljudi služe da pribave argument koji će im koristiti u diskusiji. Obratite pažnju na naslov ovog teksta, namerno sam stavio "iz mog ugla" i to se podrazumeva za ceo tekst. Znajte da ono što ćete pročitati u daljem tekstu je apsolutno proizvod mojih misli i da ne mora nužno da bude tačno. Ako se ne budete složili sa mnom, pišite svoje gledište u komentarima ispod.

Subjektivno traženje objektivnog argumenta (SO)

Ovo je najčešći pristup kojim se koristi većina ljudi koji žive od argumentovanja, naročito advokati, ali uz njih sve češće i naučnici. Zvuči neverovatno, zar ne? Nauka bi trebalo da bude skroz objektivna, pa kako je onda subjektivnost uspela da se umeša u priču, pitate se.

Evo kako. Naučnik započinje svoju karijeru kao radoznala osoba na doktorskim studijama, sa visokim nivoom svesti o etici. Međutim, kako odmiče vreme, on ili ona primećuje da plata zavisi od broja objavljenih radova u naučnim časopisima, a oni od njihovog kvaliteta. Sa druge strane, naučni časopisi, kao i svaki medij, teži ka tome da plasira interesantnu priču (senzaciju), te je uređivačka politika naklonjena upravo tome. Zašto bi neki časopis objavio rad (naučnu priču) u kojem nije pronađena nikakva bitna veza između ispitivanog i referentnog?

Ovo pitanje kod naučnika izaziva strah od gubitka plate ili još gore – posla, pa pribegava tome da rad predstavi kao otkriće, makar ono bilo i nerelevantno. Tokom eksperimenta i pisanja rada, on će se upravo koristiti ovom metodom traženja argumenata, jer je to najbrži put do napisanog naučnog rada (ali ne i najbolji).

Dakle, svesno će tražiti objektivne argumente (reference) koje idu u korist njegovom radu, dok će one koji ne idu u korist pokušati da izbegne.

Subjektivno traženje subjektivnog argumenta (SS)

Ovo na prvi pogled deluje nemoguće. Zašto bi neko namerno tražio subjektivan argument? Rekao bih da se ovo često dešava u niskoobrazovanim društvenim zajednicama prilikom izbijanja konflikta. Svađa je vrsta psihološke tuče, gde se obično dve strane gađaju argumentima – koliko je teži argument, toliko će on povrediti protivnika.

Ovakav mentalitet vlada upravo tamo gde knjige ne znače više od statusa u lokalnoj kafani. Ljudi sa takvim mentalitetom često potiskuju svoje emocije i nezadovoljstva do onog momenta kada emotivni paket pukne. Tada sve to izlazi u jednoj eksploziji koja usput zapali fitilj paketu osobe u najbližoj okolini.

Pravilo da težina argumenta proizilazi iz stepena prosvećenosti važi svuda, pa i u ovakvim okolnostima i takvoj sredini. To znači da će argument u ovom slučaju najčešće biti subjektivan.

Objektivno traženje objektivnog argumenta (OO)

Ovde etika trijumfuje, a problem koji se rešava je preozbiljan da bi se objektivni argument subjektivno tražio!

Sa vrha jezika nabrojao bih forenzičare, lekare specijaliste i filozofe. Forenzičari se bave takvim istraživačkim poslom gde prilikom rada ne upliću svoje želje, već krajnji ishod događaja projektuju prema pronađenim dokazima. Čak i da su dokazi podmetnuti, ovo ne utiče na savest forenzičara jer on radi sa onim što ga je zateklo na mestu zločina i prioritet stavlja na rasvetljavanje događaja, pa samim tim i na utvrđivanje porekla tih dokaza.

Lekari specijalisti (alergolog, oftalmolog, pedijatar, psihijatar...) stavljaju fokus na rešavanje zdravstvenog problema, pa je subjektivnost i ovde isključena jer svaka sumnja mora da bude osnovana pošto je zdravlje pacijenta u pitanju. Osim, naravno, ako recimo oftalmolog nije i preduzetnik sa optičarskom radnjom, pa da pokuša da vam uvali naočare sa blue-cut staklima od 9000 dinara koja možete da nađete baš u toj i toj ulici. 👀

Filozofi... Previše je očigledno da bih naglašavao njihovu objektivnost u svakom pogledu.

Da napomenem, uvrstio bih i veštačku inteligenciju kao najboljeg objektivnog tragača za objektivnim argumentima, ali ipak je ona veštačka, pa nema mnogo smisla u priči gde svest igra glavnu ulogu.

Objektivno traženje subjektivnog argumenta (OS)

Na prvu pomisao deluje suludo, jer zašto bi uopšte neko objektivno tražio subjektivni argument?

Nemam iskustva, ali na osnovu učenja o psihoanalizi tvrdim da se ovom metodom koriste psihoterapeuti. Kao i svaki profesionalac, on ili ona objektivno pristupa problemu, ali pošto je njegov klijent (nije nužno pacijent) na kauču često u emotivnom haosu, psihoterapeut mora da dopre do njega i to upravo radi nalaženjem subjektivnog argumenta, odnosno argumenta koji će efikasno preneti poruku klijentu.




Slobodno me ispravite ako grešim ili napišite svoje gledište u komentaru. Rado ću odgovoriti svakome, argumentovano! 😉

0 Comments

NAJNOVIJE