Degustatori vina nisu baš profi

Usled nedostatka motivacije za obavljanje korisnih radnji, primoran sam da skuvam kafu i otvorim neku od omiljenih knjiga (pošto mi je devojka obrisala igricu War Robots iz telefona – toliko o tome). Ovoga puta, u pitanju je knjiga „Kad mozak pravi gluposti” koju je napisao Din Barnet. Ljudi koji me poznaju su verovatno čuli kako blebetam o njoj u više navrata, pa se možda sada pitaju: „Zar još uvek gnjavi tu knjigu?! Pola godine je prošlo, aman!” Koliko god zvučalo čudno, a znam da nisam jedini koji to radi, započinjem više knjiga i čitam ih uporedo u zavisnosti od raspoloženja. Tako mi je zanimljivije i ne muči me potreba za

kognitivnim zatvaranjem. Nebojša Jovanović (psiholog): To je potreba da se otkloni nejasnoća, reši problem i nestane napetost koju neznanje izaziva.

Ukratko o čulu ukusa

Na našem jeziku se nalazi mnoštvo malih kvržica – papile – koje se mogu videti i golim okom, a unutar svake od njih smešteno je stotinak receptora ukusa. Postoji pet vrsta papila koje detektuju pet osnovnih ukusa: slatko, slano, kiselo, gorko i umami (jap. prijatan ukus).

Čulo ukusa

je, bez sumnje, najslabije od naših pet glavnih čula. Vid i miris su u velikom delu zaslužni za ukus koji osećamo dok žvaćemo hranu. Na primer, kada biste stavili povez preko očiju i zapušili nozdrve ne biste razlikovali jabuku od crnog luka u vašim ustima. Da bi eksperiment protekao uspešno potrebno je da imate nekog pored sebe ko bi vam stavljao parče jabuke, a zatim i parče crnog luka u usta i pritom govorio da ste u pravu kada budete pogađali.

Vid i miris imaju mnogo veći uticaj na zapažanja koja mozak prima nego jezik. Stoga, izgled i miris hrane će u velikoj meri uticati na uživanje koje u njoj nalazimo. Ovo je glavni razlog zbog koga se toliko truda ulaže u serviranje po skupim restoranima.

Zanimanje: degustator vina

Da se vratim na temu. U knjizi, Din Barnet kaže: „Poznata vam je, na primer, ceremonija isprobavanja vina – poznavaoci okuse gutljaj i izjave da je u čaši pedeset četiri godine star širaz iz vinograda na jugozapadu Francuske, čiji buke sadrži primese hrastovine, muskatnog oraščića, narandže i svinjetine, a grožđe je gnječio dvadesetosmogodišnjak po imenu Žak, koji je imao žulj na levoj peti.”

Iako ovo zvuči krajnje fascinantno, takva preciznost nema tolike veze sa jezikom koliko sa sa mozgom. Profesionalni degustatori vina često se ne slažu oko ukusa nekog vina. Dok jedni kažu da je vino božanstvenog ukusa, drugi će za isto vino reći da je „obična zašećerena vodica”. Ovakav rezultat ukazuje na nepouzdanost čula ukusa kao mernog instrumenta i čvrstu vezu sa mozgom (odakle zapravo potiče ocena), što zadire u subjektivizam.

Statistika ne laže

U radu koji je objavljen 2009. godine u Journal of Wine Economics, analizirano je preko 4000 vina kroz 13 američkih vinskih takmičenja, međutim, rezultati ne pokazuju mnogo saglasnosti. Od 2440 vina koja su učestvovala u više od tri takmičenja, 47% njih dobilo je zlatne medalje, ali 84% istih vina nije dobilo nikakvu nagradu na drugim takmičenjima.

Neka vina koja su na jednom takmičenju dobila ocenu IZVANREDNO, na drugim takmičenjima klasifikovana su kao VINA ISPOD PROSEKA.

Na kraju, statistička analiza broja primljenih zlatnih medalja na više takmičenja ukazuju na to da verovatnoća za osvajanje zlatne medalje nekog vina na jednom takmičenju ne implicira da će isto vino dobiti zlatnu medalju na drugom. To ukazuje da za osvajanje zlatne medalje na vinskom takmičenju najveću ulogu igra slučajnost.